U Vojvodini je tek nešto manje od trećine vode iz vodovoda ispravno za piće. Problem je geografija ali i ljudski faktor. Rešenje je poštovanje Strategije vodosnabdevanja i zaštite voda u Vojvodini.

“Ima metalan ukus, miris je otprilike barske vode sa primesama metana i drugih organskih materija. Braon je boje, tako da kad se napuni kada izgleda kao da je blato napunjeno u kadi.”

Ovako Mišo Živanov iz neformalnog udruženja građana “Zrenjaninska akcija (ZRAK)”, opisuje ono što izlazi sa slavine u njegovom gradu. Ovakav opis daleko od usamljenog slučaja u ravnici.

U anketi koju smo sproveli na našem sajtu, tek 21% građana Vojvodine reklo je da ima pristup čistoj pijaćoj vodi sa česme. Uprkos neispravnosti vode za piće, 80% navelo je da račun za vodu plaća po punoj ceni. Pored ovog troška, građani su prinuđeni da se okrenu alternativama, da kupuju vodu ili koriste filtere. Cena koju građani dodatno plaćaju za pijaću vodu kreće se od 400 do oko 12.000 dinara mesečno. Jedan od građana naveo je kako koristi filtere za vodu koji se moraju menjati godišnje, što košta 5000 dinara, dok je sam aparat za prečišćavanje koštao 1000 evra.

“Dešava nam se da pred kraj meseca, što se kaže, kad je visok datum, vi razmišljate da li ćete imati dovoljno novca za te neke osnovne stvari, a u Zrenjaninu je to voda,” rekla je Tanja Ćirić koja je takođe odgovorila na upitnik.

Ona prepričava svoje iskustvo koje deli sa ostalim stanovnicima Vojvodine, koja i u drugim gradovima nigde ne ide bez flašice vode.

“Mi smo nedavno bili u Nišu i trebalo nam je jedno dva, tri dana da se naviknemo na činjenicu da prosto možete to odvrnete slavinu i da pijete vode i da je ta voda ispravna i da izgleda kako izgleda,” prepričava Ćirić.

Poražavajuća statistika

U dokumentu koji nosi naziv Zdravstveno stanje stanovništva AP Vojvodine za 2019. godinu Instituta za javno zdravlje Vojvodine, navodi se da je prečišćena hlorisana voda za piće tokom 2019. godine bila dostupna u svega 16 od ukupno 45 opština, što je 38% na teritoriji Vojvodine. Ispravne vode ima samo u Novom Sadu, Bačkoj Palanci, Despotovu, Vrbasu, Bečeju, Beočinu, Srbobranu, Odžacima, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Rumi, Subotici i Bačkoj Topoli i priključenim naseljima.

Prema ovom dokumentu u svim okruzima osim u Južnom Banatu najveći problem predstavlja arsen. Pored ovog metaloid,a Sremu problem predstavlja i mangan, Južnoj Bačkoj amonijak, Severu Bačke gvožđe. Srednjobanatski i Severnobanatski okrug najviše muči kalijum-permanganat. Samo u Južnom Banatu sa druge strane, problem prave gvožđe i mangan.

Prema Izveštaju o zdravstvenoj isrpavnosti vode za piće Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” za 2020. godinu, najmanji pristup pijaćoj vodi imaju građani Severnog Banata u kojem čak 80% ispitivanih uzoraka nije odgovaralo Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće. Odmah iza je Srednji Banat u kojoj kvalitetne vode nema u 60% cevovoda. U Sremu je situacija nešto manje loša sa 40% nispavnih uzoraka. Zatim slede Zapadna Bačka (20%), Severna Bačka (13%) i Južni Banat (11%). U Južnoj Bačkoj procenat neadekvatne vode čini 6,4%.

Prema izveštaju “Batuta”, najčešći uzrok mikorbiološke neispravnosti za Bačku, Južni Banat i Srem bile su aerobne mezofilne bakterije. Streptokoke fekalnog porekla bile su problem u Severnoj Bačkoj i Severnom Banatu. Bakterija Pseudomonas aeroginosa nalazila se u vodama Bačke, Severnog i Južnog Banata. Ukupne koliformne bakterije najviše su se nalazile u vodovodima Južne Bačke i Srednjeg Banata.

Najveći procenat javnih vodovoda i vodnih objekata sa fizičko- hemijskom neispravnošću uzoraka vode bio je u Srednjebanatskoj oblasti (80,7%).

Kada su neorganske materije u pitanju, amonijaka je najviše bilo u Severnoj i Južnoj Bačkoj i Srednjem Banatu. Gvožđa se takođe nalazi u vodama Severne i Zapadne Bačke i Srema.  Mangana ima u česmama Severnoh i Južnog Banata i Srema.

Pre tri godine donet je novi Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće u kojem je, u odnosu na onaj iz 1998. godine, u vodi dozvoljeno više amonijaka, bora, hlorida i natrijuma. Cilj ove odluke bilo je usklađivanje domaćih regulativa sa propisima Evropske unije, ali i pojeftinjenje smanjenje cena izgradnje postrojenja za preradu vode za piće i cenu korišćenja iste. To znači da bi za sva postrojenja u Vojvodini po starom Pravilniku trebalo odvojiti 1,2 miljardi, a po novom 700 miliona dinara, naveo je redovni profesor sa Katedre za hemijsku tehnologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Božo Dalmacija za N1.

Razlog – geografija ali i ljudski faktor

Geološki sloj od kog se snabdeva Vojvodina je prirodno zagađen. Zbog prirode geografije voda iz bunara stara je milionima godina, objašnjava dr Dalmacija za VOICE.

“Nastala je davno. Sam sastav zemljišta je bio takav, kad se završilo ledeno doba, praktično glečeri sa Karpata su krenuli, povukli sa sobom glinu koja nije dozvolila da se voda obnavlja pa je voda ostala zagađena kao što je i pre bila“, objašnjava dr Dalmacija i podseća da čovek nije odgovoran za zagađenje, nego za način vodosnabdevanja.

On objašnjava da je veliki broj vodovoda u Vojvodini izgrađen sedamdesetih godina prošlog veka, koji se i dalje koriste. Kvalitet tog vremena i dotrajalost drugi je ključan faktor poražavajuće statistike.

“Većina tih vodovodnih mreža su dotrajale. Zbog toga se pojavljuje u vodi određeni broj mikroorganizmima. Kad nestane vode, onda spoljna voda koja je inače zagađena sa septičkim jamama, pošto u Vojvodini nema dovoljno kanalizacione mreže, dospeva u  vodovod”, navodi profesor Prirodno-matematičkog fakulteta dodajući da je vodovodni sistem zreo za zamenu.

Sledeći ljudski faktor je nedovoljno stručnih kadrova, kao i nedovoljno dobro isplaniranih projekata.

“Imate mašinske inžinjere, ali nemate tehnologe i hemičare, toksikologe koji mogu da kažu nešto više u celoj priči. Ljudi ne zapošljavaju tehnologe koji bi znali da reše problem,” objašnjava Dalmacija. 

Rešenje – regionalni vodovod i još ponešto

U anketi smo pitali građane šta smatraju da bi mogla biti rešenja za ovaj višegodišnji problem. Oni su naveli izgradnju fabrika vode, potpunu zamenu vodovodnih cevi, prestanak industrijskih zagađenja vodotokova i zemljišta. Boljitak bi donela i stručna kontrola prilikom izgradnje kanalizacionih sistema, novi javni bunari i deprivatizacija vode. Građanima bi olakšala i transparentnost, redovna kontrola kvaliteta vode kao i informisanje stanovnika kada kvalitet nije zadovoljavajuć. Rešenje je, navode građani i smena vlasti i prepuštanje slučaja stručnim ljudima, smanjenje korupcije i nekompetentnosti.

Anketirani su naveli i izgradnju regionalnih vodovoda, što je i predlog Strategije vodosnabdevanja i zaštite voda u Vojvodini koju je Skupština Vojvodina usvojila 2010. godine. Strategiju je kreirao Departman za hemiju sa Prirodno-matematičkog fakulteta, a donela bi deo rešenja za period od 20 godina. Nosilac projekta, Božo Dalmacija sa još 13 stručnjaka, navodi da tadašnja vlast nije imala sluha.

“Pojedinačno je nešto rađeno i to tamo gde je neko bio bliži vlasti pa je mogao i da dođe do sredsatva na određeni način. Nije se puno pomerilo za ovih 20 godina. Možemo da kažemo da je za desetak procenata bolje stanje,” navodi Dalmacija i zaključuje da Strategija nije uspela.

Sanja Đorđević (VOICE)